Вечити радознали дечак, добар друг, вредан и поштен, освојио је као такав срца својих осећајних, зрелих, мудрих другара који су га сложно изабрали да представља њихово одељење. Јер сви знају ко је Попке, шта све зна, колико може и уме…

Сећају се другари како је све било на почетку, када су се упознали у првом разреду.  На дан пријема првака дошли смо сви у школу ,,Владислав Рибникар“. Тада смо још били уплашени и збуњени. Онда је једног тренутка учитељица Будимка Димитријевић почела да прозива имена. Тада смо сазнали ко ће, поред наших родитеља, бити уз нас наредне 4 године.

Када смо кренули у школу, врло брзо смо упознали пуно нових другова. Због њих у школи никада није било досадно, чак ни на часовима. Сваки дан је била нека узбудљива игра. Волели смо разне стари, игре, убрзо смо се спријатељили и постали најбољи другари. Играли смо се у парковима, заједно тренирали фудбал… Влада је много читао и знам да је у томе уживао, присећа се друг Марко.

Никада нећемо заборавити све забавне рекреативне наставе, зимовања и излете са учитељицом. Обишли смо много лепих крајева по Србији заједно са друговима. Осим што смо научили нешто, пуно смо се и дружили. То су били најлепших тренуци наших заједничких живота.

Почетком петог разреда, Влада и ја смо били заједно у групи, стално смо били заједно, каже Марко. Коначно смо добили историју коју је Влада обожавао. Доста је ствари већ знао јер га је историја веома занимала и појашњавао је и мени и другима кад год је требало. Осим историје, сећам се фудбала – најважније споредне ствари. Влада је увек био голман, одличан голман и сви смо увек хтели да буде у нашем тиму. Чувар мреже, чувар наших леђа, чувар екипе… увек смо могли да се ослонимо на њега.

У шестом смо кренули на Роботику. Били смо тим, били смо међу првима, радознали, спремни за напредовање и заједничке успехе. У седмом смо седели заједно, на већини часова… док нас не раздвоје због причања. У седмом је Влада почео озбиљно да се бави историјом и кренуо је на такмичења. Посвећен, вредан, уз много труда и рада стигао је до републичког такмичења… на које није стигао да оде… одузето му је…

Владу, каже његов наставник историје у 8. разреду, бар за сада, нисам имао прилику лично да упознам. Наш први контакт био је на почетку школске године. Тада сам први пут преко камере видео дечака, ђака, који је био спреман да стиче нова знања не из школске клупе већ из болничког кревета. Никада нећу забравити тај први тренутак и своју забринутост да ли ћу бити у стању да час одржим на прави начин. Међутим, моју бригу убрзо је отклонио Влада, својим одлучним, директним и зрелим наступом. Већ након пар минута разговора, имао сам утисак да више не држим предавање ђаку већ да разговарам са човеком који се озбиљно разуме у историју. И то се наставило. Често су предавања прекидана нашим дијалозима о разним историјским темама. Влада је један од оних ђака који наставника мотивишу, чине га срећним и дају му снагу за посао којим се бави. Његова љубав према историји резултирала је чињеницом да сам се након сваког одржаног часа са њим осећао као бољи човек.  Владина одлучност у борби за здравље али и стицање нових знања може бити само инспирација свима нама.

Владимир Попевић део је генерације малих – великих људи који су себе и свој огромни труд и рад после свега што су преживели ставили у други план, испод Владине снаге, борбе, воље, жеље да се бори, живи, учи, дружи се. Целе године Влада нам даје снагу да нађемо смисао и наставимо даље јер његова воља за животом, знањем и учењем је мотив кад се посустане. Поносни смо што га имамо баш таквог – храброг, снажног, истрајног, борбеног, мислећег, а који нас усмерава путем вере, љубави и заједништва.

Осећала сам се као да сам управо тамо где треба да будем. Иза ње је све било савршено, она је преносила своју позитивну енергију на нас и обезбедила да се осећамо пријатно и сигурно.

Како се сећам првог разреда, тако се сећам и петог. Нови наставници, исто друштво. Једва сам чекала да сазнам ко ће ми бити разредна, а била је то Бранка Мандић, наставница која нас је увек инспирисала и била ту за нас. Учила нас је које се боје слажу, рекла је да црна мајица и плаве фармерке не иду заједно. Од тада, никада нисам обукла плаве фармерке и црну мајицу.

Први час код наставнице математике, Тање Главић. Дошла сам кући и рекла мами: „Мама, математика је много тешка!“ Мама ми је рекла да ће после неколико дана све да се слегне и да ћу разумети све, управо тако је било уз помоћ наставнице Тање. После првог часа код Мадаме Анке, једино што имам да кажем је да сам истог тог часа искрено заволела француски језик.

На испиту за билингвално одељење, сетила сам се првог часа и мотивације коју нам је дала Мадаме. Испит сам положила и ушла у билингвално одељење. Пре тога, наша разредна је била Ивана Вукасовић, наставница која је ценила моје знање чак и када сам ја мислила да није најбоље. Увек ћу јој бити захвална јер ме је научила да верујем у себе. По уласку у билингвално одељење, добили смо нову разредну, Јелену Миленковић. Са њом сам провела две најлепше, али и најтужније године. Некад увече заплачем када се присетим како смо се спремали за такмичење из хемије. Наставница Наташа Симић је имала час са тадашњим осмацима, па смо моја преминула другарица Софија Негић и ја вежбале задатке у последњој клупи. Нисмо вежбале, већ смо се све време смејале, нисмо могле да одлучимо чије су шале смешније.

Поред свих школских обавеза, од малих ногу показивала сам велико интересовање за атлетику. Дуго година сам је тренирала што је додатно обликовало мој карактер. Још од првог разреда сам обожавала да проводим време путујући са својим родитељима и братом јер сваки наш пут претворимо у незаборавну авантуру. Уживали смо у откривању нових места и заједничким тренуцима смеха и радости.

Кроз своје образовање, имала сам успеха на такмичењима из различитих области.

Током седмог разреда, освојила сам треће место на општинском такмичењу, а затим треће место на градском такмичењу из хемије. У осмом разреду, освојила сам друго место на општинском такмичењу из француског језика, док сам из енглеског језика освојила прво место на општинском такмичењу, затим прво место на градском такмичењу, а потом сам се пласирала на државно такмичење.

Поред такмичења, активно сам се усавршавала у језицима. Положила сам ДЕЛФ А1 и А2 из француског језика и тренутно поседујем ниво Б2 из енглеског језика, са планом да следеће године полажем ниво Ц1.

Након свега реченог, једино чиме могу да завршим је велико хвала за наставницу Наду Радоњић Булатовић, која ме је научила правим вредностима српског језика, а поготово књижевности, правилног читања и изражавања. Захваљујем се и наставници Сањи Ковачевић Милутиновић, коју сам скоро упознала, али морам рећи да је много волим. Захваљујем се наставници Бојани Лазаревић, која ме је научила да се не нервирам због оцена, наставници Дубравки Гнус, са којом смо учили кроз игру, наставници Наташи Симић која је учинила наше школске дане лепшим, наставници Сањи Кривокапић, која нас је охрабрила да учимо већ тешку биологију на француском, наставници Мирјани Михаиловић, која нам није дала да плачемо на последњем часу, наставници Данијели Савић за њену брижност, наставнику Ђури Пађану који ме је увек бодрио да идем на такмичења, наставници Биљани Антоковић која нас је учила и о вредностима биологије и о вредностима живота и Јелени Миленковић хвала за посвећеност и неисцрпну енергију уложену у мене и моје одељење. Поносни смо што смо Ваши ученици. Хвала мојим другарима што су ми показали прави пут у животу и променили ме на боље.

Сада могу рећи да ми је била ветар у леђа и да ми је давала љубав и знање како боље да упознам себе и своје вештине. Спремила ме је за следећи ниво. Такође, те године се родила моја сестра Дуња.

У школи сам упознао, врло брзо, пуно нових другова. Другови, а неки пријатељи за цео живот, за мене су најважнија коцкица у школском мозаику. Са њима у школи никада није било досадно, чак ни на часовима. Сваки дан је била нека узбудљива игра, али и учење, подржавање и заједништво.

Никада нећу заборавити све забавне рекреативне наставе, зимовања и излете са наставницом. Обишли смо много лепих крајева Србије заједно, проширили видике, научили вештине. То су били једни од најлепших тренутака мог живота.

Када сам кренуо у 5. разред, све ми је било ново; нови наставници, кабинетска настава… Врло брзо сам се прилагодио, упознао све наставнике који су ме научили пуно тога.

Већ у другом полугодишту 5. разреда почела је корона. Сећам се онлајн наставе,  е-учионице, дистанце, маске… Од свега ме је највише нервирао полицијски час. То је све трајало до 7. разреда. Мислим да смо током те 2 године много тога пропустили и изгубили – и дружење и блискост и знање… али смо и сазрели брже. 

Током свих ових година пуних изазова, учествовао сам на разним такмичењима, из радозналости, жеље да испитам своје границе и стекнем нова искуства, а наставници су ме подржавали.

 До сада сам се такмичио из српског, математике, географије и хемије, био веома успешан и освојио разне награде. Ове године сам из српског језика дошао до републичког такмичења и заједно са својом наставницом Мирјаном отишао у Тршић у Вукову спомен школу – то је била круна нашег заједничког рада.

Када сам се спремао за републичко такмичење и завршни испит и мислио да се осмом разреду ближи крај, десио нам се 3. мај. У нашој школи живот је изгубило деветоро деце и наш чувар Драган. Та трагедија је оставила велики траг у мом животу. Када смо се договарали  после свега да ли ћемо 27. маја ићи у Тршић рекао сам наставници: „ Размишљао сам, желим да идем и учествујем без обзира на резултат и пласман. Желим да представљам школу у овом тешком тренутку и ако могу посветим учешће трагично настрадалима.“ Сматрао сам да је то часно. Они ће ми заувек остати у срцу и никада их нећу заборавити.

На крају бих хтео да се захвалим својој учитељици Гордани, разреднама Иванки и Дивни које су ми увек биле подршка  и свим наставницима од којих сам стекао доста знања и много животних лекција током ових осам година које су мени невероватно брзо прошле и које ћу памтити, увек поносан што сам Рибникарац.

Тај учитељ је постао мој најбољи пријатељ који ме је научио, како је говорио да не будем „ћурка“ и да „не будем брљива“. Научио ме је основе математике које и данас користим, велики учитељ Зоран Јевтић.

Потпуно спремна уписујем пети разред.  Радовало ме је да добијем нове предмете о којима нам је учитељ причао.

Одличан успех у школи сада постаје пут којим сам желела да идем, то је постало моја потреба.

Све ме је занимало и још више сам се везала за школу која ми је нудила све више нових изазова, као што је билингвални начин школовања, учешће у многобројним пројектима и школским такмичењима.

Школски пројекти који су оставили најјачи утисак на мене су :

• Пројекат ,,Еко општина“, који су водиле наставница француског језика Марија Нешић и наствница биологије Сања Кривокапић за који сам правила презентацију и смислила слоган: “Notre planete pleure, les furnitures scolaires luifontpeur“.   
• Пројекат  размене ђака са школом из Анкаре, за који сам правила презентацију и квиз, који су представили моји другови из одељења.
• Пројекат ,,Еразмус +“ кроз који нас је водила моја разредна Бојана Лазаревић, за који смо спремили свако од нас учесника по једну игрицу и тако осмислили занимљив начин да представимо дечија права.

Такође, снажан утисак на мене је оставило такмичење из француског језика, јер сам ту имала прилику да  видим на ком су нивоу знања ђаци из других школа.  Пласирала сам се на републичко такмичење захваљујући великој подршци моје наставнице Марије Нешић без које то не бих успела и која ме је инспирисала да учим француски језик и да га заволим.

Завршила сам основну музичку школу “Јосиф Маринковић“, за инструмент флаута са одличним успехом.

Спорт игра велику улогу у мом животу. Бавим се активно уметничким синхроним пливањем, првакиња сам државе у више категорија. Такмичим се за “КУСП 25. Мај” на домаћем и интернационалном нивоу.

На почетку осмог разреда постајем изабрани члан школског парламента, што ми је посебно значило. То ми је отворило нове могућности да учествујем у посебним активностима као што је представљање ђацима нижих разреда тему борбе против насиља, на иницијативу педагога Јелене Вујичић.

Било ми је задовољство да будем ученица ове школе, уживала сам у свему. Посебну захвалност дугујем мојим разредним старешинама Весни Перашевић и Бојани Лазаревић као и наставницима који су свако на свој начин допринели да заволим школу.