Наши анђели

bt_bb_section_bottom_section_coverage_image
IN MEMORIAM

Када су први пут дошли у Рибникар, као прваци, били су радознали и поносни што крећу у школу. Тада смо им обећали да ћемо их учити и научити. Обећали смо да ћемо их из Рибникара испратити као тинејџере, сигурне, слободне и спремне за оно што их у наставку живота чека. Обећали смо да ћемо их чувати. И јесмо их учили. И јесмо их чували. Нисмо их сачували. Опростите нам што нисмо успели да испунимо дато обећање.

Наша деца, азбучним редом својих презимена, Мара, Бојана, Aнгелина, Ана, Адриана, Ема, Катарина, Софија и Андрија. Наш Драган. Изгубили смо их. Наше ђаке! Различитих интересовања, великих успеха за њихове прекратке животе на бројним пољима – у музици, спорту, плесу, балету, школским резултатима! Јединственог описа – дивни млади људи, добри другари чак и свом џелату, недужне жртве чијим су одласком изгубиле породице, наша школа и Србија! И нашег Чувара, нашег Драгана! Не радника обезбеђења, већ чувара наших осмеха, тајни, шала, поверења – дивног човека и пријатеља сваког детета, свих запослених, свих родитеља и сваког ко је икада крочио у нашу школу. Изгубили смо их у крвавој бајци каква се нигде и никада није догодила, у необјашњивом пиру помраченог ума који је трајао краће од једног малог школског одмора.

А тог јутра Драган је дошао расположен, јер је првомајски празник провео радећи у својој башти. Осмехнуо се сваком детету и наставнику на улазу. Наше две петакиње, Бојана и Ана, дошле су у школу дотеране због сликања за школски алманах и поносне јер су по први пут дежурне ученице на великом улазу. Мара, Aнгелина, Адриана, Ема, Катарина, Софија и Андрија стигли су на први час жељни да се после краћег распуста виде са другарима, као и Хелена, Владимир, Андрија, Јован и Вељко. Наставница историје Тања Стевановић са припремљеним предавањем о Балканским ратовима и још мало инструкција за нашег Попкета са којим је требало у недељу изаћи на Државно такмичење из историје. Пуцњи прекидају тишину првог часа, прво дежурство, час историје и пишу нову, трагичну историју наше школе, наше земље, нашег света. Више ништа није исто и никада неће бити.

И како сада? Како без њих? Како са нама рањенима? Како са децом која су доживела страхоту коју ни једно људско биће не би смело да искуси!? Не знамо. Нису нас учили. Нико од нас за ово није обучен. Једино што знамо је да морамо. Због наше деце. Због наших Рибникараца и свих других. Колико год били тужни и љути, због њих морамо пронаћи доброту и љубав у својим срцима. Јер љубав и доброта морају бити њихов споменик. Мржња их је убила, а љубав и само љубав може да их спасе, да нас спасе! Наши, Мара Анђелковић, Бојана Асовић, Ангелина Аћимовић, Ана Божовић, Адриана Дукић, Ема Кобиљски, Катарина Мартиновић, Софија Негић, Андрија Чикић и Драган Влаховић трајно су обележје наше школе због онога што су били и онога што би постали да нису у свом узлету прерано заустављени. Нека им је вечна слава!

НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ