После Другог српског устанка, у Србији па и у Београду, почеле су да се отварају основне школе. Подаци о њиховом раду су доста оскудни. Зна се, према ономе што је Милан Ђ. Милићевић забележио у “Поменику”, да је после установљења Совјета и прве владе у ослобођеној Србији зване Централно прављеније, дошло до спајања Министарства просвете и Министарства правде.

За попечитеља је дошао Стефан Стефановић, Тенка некадашњи писар поречког војводе Јоксе Милосављевића, за кога је у “Поменику” записано да је “човек писмен и интелигентан” те су се његова памет и образовање узимали као мера (“висок штил, ни Тенка га не разуме”).

“Устројеније Централног прављенија Књажества Сербског” 29. маја 1839. године налаже министру просвете (“попечитељ просвешћенија”) да се стара да се у “земљи и народу заведу и устроје добро уређене више и ниже школе ради образовања младежи србске обојега пола”. Смештене у приватним кућама, школе нису имале повољне услове за рад. Издржавале су их породице чија су се деца школовала или општине.

Шта ће се предавати у школама прописано је 1838.године, а 1844. донет је закон под именом “Устројеније јавног училишног настављенија” у чијој изради је учествовао и Јован Стерија Поповић.

Из ретких сачуваних докумената, види се да се 26. новембра 1851. године, “главни управитељ основних школа Петар Радовановић обратио Попечитељству просвештенија с молбом да се отвори основна школа на Врачару. Из докумената се такође види да су 1865. године становници ове општине покретали питање изградње школе, па се Министарство финансија обраћа Државном савету где наводе да је „општина чинила све од своје стране што је могуће било, и да би одговорила очекивању, узела је две куће под кирију, једну за мушку, а другу за женску школу, за које плаћа месечно по 12 дуката цесарских, но и опет нису тако удобне да потпуно задовоље све потребе школске…” (акт бр. 218, 1865).

Тако смо дошли до важног извештаја о стању школских зграда од 12. јула 1870. године о раду Источноврачарске женске школе у Крунској улици која је претесна, па је треба „продужити, а то се може кад се зид иза астала продужи, а и даље кад се иза астала у авлији настави”. Овде почиње историјат наше школе, као и мисао о једној новој мешовитој школи у којој ће бити и ученице из Крунске улице и дечаци који је нису ни имали. На стварању такве школе највише је радио тадашњи председник општине Коста Главинић који је и становао у овом крају.

О раду Женске школе нема много података. Остао је скроман запис некадашњих ученица Ангелине Јовановић-Цвијовић и Милице Тодоровић „да осим клупа, катедре и рачунаљке, карте Београда и краљеве слике, ничег другог није било у скромним учионицама, а да су тада радиле учитељице: Савка Радичевић (сестра или рођака Бранка Радичевића), Вукосава Нинић, Милица Цонић и Вујићка (чијег се имена не сећају).

Октобра 1877. године, старатељ основних школа у Београду Илија Пчелар у свом извештају о стању основне школе на Теразијама предлаже да и „Источни Врачар мушку основну школу добије, тим пре што мушку децу имаде којима као и женској школовање треба… па, пошто се своје мушке школе лишава, то деца морају у Теразијску основну школу ићи… а то је доста далеко, нарочито зими по снегу и по блату, преко целе марвене пијаце, где је опасно за децу, поред коња, волова и кола пролазећи, дугачак је то пут и опасан за децу од шест до осам година возраста”.

Налазећи да је захтев умесан, министар финансија К. Цукић предлаже Државном савету „… да се општини вароши Београда на цељ подизања зданија за мушку и женску школу врачарску из касе Управе фондова узајми 1500 дуката цесарских на интерес и одплату и то првенствено од других зајмова и на лично јемство”.

Коначно, 1882. године стављена је под исти кров Источно-врачарска мешовита основна школа и то опет у приватним кућама у Његошевој улици. Зграде су биле нехигијенске и старе, а пошто није било дворишта, деца су се играла на суседној пољани. У школи су се учили следећи наставни предмети: српски језик, рачун, природа, земљопис, историја, географија, веронаука, ручни рад, певање и цртање. Немамо података о броју ученика, наставника… Школска архива је уништена у ратовима, као и летописи школе. Врачарске школе делиле су судбину свога града. Ратна разарања која су уништавала варош и све оно што је у кратком мирном периоду створено, односила су и људске животе и споменике образовања.

У ”Просветном гласнику” из 1883. године (стр. 835) пронашли смо следеће податке: ”Школске 1882/1883. године Београдски округ је имао: 44 мушке основне школе и 1 женску, које је похађало 1471 ученик и 143 ученице, свега 1614 ученика-ца. Варош Београд има 7 мушких и 9 женских основних школа, 19 учитеља и 30 учитељица. Град има 1206 ученика и 953 ученице, свега 2159. Београдски округ има 39 учитеља и 7 учитељица”.

Нова школска зграда изграђена је 1906. године, на месту где је и данашња новосаграђена (једна зграда у улици Краља Милутина и друга у Ристићевој односно улици Светозара Марковића, и представљала је нови павиљонски тип школе, са пространим и светлим учионицама, великим двориштем ,,преграђеним плотом,, јер у једном павиљону су биле девојчице а у другом дечаци, па су се тако подељени и играли“. Одмах је постала и Вежбаоница Мушке учитељске школе јер је била једна од најудобнијих најуређенијих основних школа у Београду.

Учитељи ове школе, мада само по казивању запамћена, били су: Савка Радовановићка, Стеван Јанковић, Јелена Живановићка, Александра Голубовићка, Анчета Голубовић, Милан Стојковић, Ламбриша Калик, Лепосава Живковић-Раденковићка, Мимица Лукићева, Станоје Николић, Вукосава Нинићева, Даринка Миловановићева, Ђока Јовановић.

Каква је била настава у нашој школи у времену пре Првог светског рата, не би се могло ништа поузданије рећи, јер недостаје документација. Остала су записана сећања инг. Ивана Јоксића (објављена у једној малој монографији, насталој по сећањима, заведена у архиви под бројем 12, За НО града, 1961) који је пошао у школу 1911. године. Тада се ,,у почетној настави користио буквар од Јовића, ученици су од прибора имали писанке за лепо писање са широким и уским линијама, као и таблице са крижаљкама. У учионицама су биле рачунаљке, табле, слике за очигледну наставу као и један ливени костур. Било је и очигледности у настави: ученици су скупљали лептире, пресовали цвеће и правили хербаријуме… Казне су постојале и биле примењиване као: остајање дуже у школи, стајање у ћошку, пацке, клечање и ретко шамар. У току године ученици су имали распуст за време бербе грожђа, Божић и Ускрс. Једини излет био је у пролеће до Топчидера.

Димитрије Ј. Соколовић, учитељ, у Уписници из 1913. године, записао је: ”Предавања су прекинута 18. септембра 1912. године услед мобилизације целокупне војске у Србији. Рат Турцима је објављен 6. октобра, који се успешно завршио по нашу отаџбину, јер смо у савезу са Црногорцима, Бугарима и Грцима ослободили сву Стару Србију и велики део Македоније. Октобра 12. 1912. године отворена је у овој школи Болница Кола српских сестара и радила је до 3. септембра 1913. Рат Бугарској је објављен 21. jануара 1913. године. И тај рат се успешно завршио по нас. Предавања су отпочела данас, 23. септембра. По распису Министарства просвете, преведени су сви ученици у старије разреде”.

И тек што је завршена непотпуна школска 1913/1914.година, почео је Први светски рат. Аустроугарском окупацијом Београда прекинута је настава у школи и обновљена тек 1919. године. Од те године па све до почетка Другог светског рата настава је била редовна, а једини прекиди били су од 8. до 20. фебруара 1929. када је била страховита зима. Жива се спуштала и до минус 30.

Источноврачарска школа добила је име по месту где се налазила. По предлогу Управе града Београда, одлуком Министарства просвете, све школе тридесетих година двадесетог века добијају имена владара из националне историје. Одлуком Господина министра просвете Онбр. 20988 од 4.новембра 1931. године школа је добила званичан назив Основна школа ”Цар Урош” – на Источном Врачару. Знамо да је школска зграда у то време имала два павиљона, први је имао улаз из улице Краља Милутина, а други из Ристићеве (данас улица Светозара Марковића). Сваки павиљон је имао по 6 учионица, ходник, канцеларију за учитеље и управитеља. Пошто школа није имала фискултурну салу скупљали су се добровољни прилози, тако да је 1933. године подигнут и трећи павиљон са 3 учионице и салом за гимнастику. Тако је школа постала јединствена целина са лепим двориштем и вртом који су сви неговали. Постојала је још једна зграда имеђу павиљона и ту су становали управитељ и његова породица.У дворишту је било осам кестенова и то је једино што нас и данас везује за некадашњи изглед школе.

Тридесетих година прошлог века био је и главни успон ове школе.Тада постаје по важности прворазредна основна школа у Београду чијем угледу доприноси како залагање свих наставника тако и организационе способности управитеља Тихомира Костића.

Ратна и друга дешавања однела су сведоџбе, уписнице и дневнике. О генерацијама ученика из ових времена нема података, нестале су пожутеле фотографије, избрисана њихова имена. Остају нам само фрагменти из њихових школских дана сачувани у ретким документима. Знамо да су потицали из различитих породица, да су били различите вере и свих националности, да је било много сиромашне деце, али и деце из богатих породица. Трагали смо за првим девојчицама Женске школе из Крунске улице, где се по причи, зачела мисао о учењу француског језика, мислили о дечацима Источноврачарске школе који су сањали гимнастичку дворану… Поуздано можемо рећи да је сваке године број ученика растао, некад спорије а некад брже, у зависности од времена ратног или времена мира. Школске 1931/1932.године било је 490 ученика. Пред крај Другог светског рата било је 750 ученика.

Учили су рачун, читање и лепо писање, поштовали и слушали своје учитеље, а када нешто нису добро урадили, остајали су за казну дуже у школи… На дан Врбице и за Ускрс добијали су нове ствари од својих родитеља а за сиромашне штедели да им школа помогне кад устреба.

Школу ”Цар Урош” похађале су и данас познате личности: Владимир Дедијер, писац и борац, Владислав Рибникар, новинар и ратник, Божидар Ковачевић, писац, Боривоје Јевтић, писац, Боривоје Милојевић, географ.

Као што знамо, по тадашњем закону о основној школи, у већим градовима нису могли радити млађи учитељи, а у престоници се морао испунити услов десетогодишњег искуства у провинцији и одличним оценама у три последње године рада.Тако је стваран изузетан кадар наставника, а сам чин постављења био је ништа друго но награда части. У овој школи радили су многи истакнути учитељи, педагошки практичари, писци уџбеника, знаменити управитељи…

Сава Танасковић, управитељ од 1883. године, учитељ другог разреда, постављен је за управитеља Мушке и Женске школе на Источном и Западном Врачару. (Просветни гласник, 1883, стр. 154)

Михаило М. Станојевић, управитељ од 1903. до 1920. године, био је и учитељ у овој школи и то од 1896, затим уредник педагошког часописа „Учитељ“ све до 1929, а од 1920. до 1926. начелник за основне школе у Министарству просвете.

Димитрије Ј. Соколовић, управитељ од 1920. до 1926. године, радио је у овој школи претходно 20 година, познат као писац уџбеника географије и историје за трећи и четврти разред основне школе, а у исто време и као председник Учитељског удружења Краљевине Југославије.

Тихомир Н. Костић, управитељ од 1926. до 1941, цењени члан Извршног одбора Интернационалног удружења учитеља, Указом њ.в. краља од 1. јула 1930. Онбр. 22371, одликован Орденом Белог орла петог реда, одлуком министра просвете Онбр. 17265 од 2. марта 1931, разрешен дужности управитеља и постављен за наставника њ.в. престолонаследника Петра. После једногодишње паузе поново се враћа у школу као њен управитељ. Министарство просвете Француске одликоваће га за успешну организацију наставе француског језика Бронзаном медаљом а школу јединственом наградом Палма академије, 1935. године. 

Овакве управитеље следио је истакнути учитељски колегијум, а међу њима и Петрија Симић, одликована Орденом Светог Саве петог реда 1929, постављена за управитеља Вежбаонице Женске учитељске школе 1935. Исте године одликован је и Чедомир Милошевић Орденом Светог Саве четвртог реда.

Господина Костића мењао је прво Петар И. Косић, учитељ, а нешто касније Светозар К. Поповић који је био учитељ Основне школе ”Краљ Александар” на Теразијама, па га је министарство поставило за управитеља ”с тим да се ослободи рада у разреду”. 

Из овог документа преписујемо ”да је школи додељена г-ца Бајмеловић Катарина с тим да предаје гимнастику по соколском систему у свима разредима”.

У школској 1937/38.овде су радили наставници Тодор Тоша Димитријевић који је био и потпредседник Југословенског учитељског удружења од 1935. године и Сава Петковић, писац уџбеника историје за трећи и четврти разред.

Пошто је у школи деце свих вероисповести то су одлуком Министарства просвете ”Онбр. 76881 од 4. новембра 1930. постављени за наставнике веронауке деци православне вероисповести протојереј г. Марковић Велимир, за сва одељења 4. разреда, и ђакон г. Јовановић М. Душан, за одељења 3. разреда”.

Одлуком ”Онбр. 69370, од 26. септембра 1931. постављен је за вероучитеља деце католичке вероисповести г. Генцек Славко, а њему за заменика г. др Вагнер Вјекослав”.

Одлуком”Онбр. 9319 од 7. марта 1932. одобрено је вероучитељу мојсијевске вероисповести (сефардског реда) г. др Леви Јуди да може предавати науку о вери по утврђеном распореду”.

”Како је свакој вежбаоници учитељске школе задатак да се приправници у њој науче правилном, методском школском раду, то су се сви наставници и наставнице трудили, да што боље одговоре томе њеном циљу. Директор учитељске школе г. др Марко Крстић, као надзорник вежбаонице, надгледао је њихов рад у току целе године и са њима, крајем године, извршио превођење ђака у старије разреде… И наставници наше школе посведневно су обилазили часове, хоспитовали или се и сами вежбали и држали предавања из појединих наставних предмета. У току пак месеца марта и априла омогућено је сваком ученику пете године, да ради целе једне недеље у једном одељењу и да води све разредне књиге и дневник школског рада, те да би се, на тај начин, што боље усавршио у школском раду и спремио за наставнички позив. Сем ђака учитељске школе предавања су држали и они учитељски кандидати, који су, у неколико група, преко године полагали практичан учитељски испит по закону о народним школама и правилима о полагању тих испита”.

Нисмо у могућности да утврдимо када је тачно почела сарадња са Мушком учитељском школом, али је њено постојање доказ изузетног рада школе – и управитеља и учитеља – који су будно пратили све новине у педагошкој пракси и умешно организовали рад у учионици. Већ двадесетих година постојало је прво једно одељење петог разреда, а касније и два, а то су били ученици Мушке учитељске школе која је стално имала проблеме са сопственом зградом.

По одобрењу Министарства просвете и по жељи ђачких родитеља уведен је течај француског језика школске 1928/1929. године. Управитељ Светозар Поповић, 1932. године пише: ”Четврта је већ година како се у нашој школи одржавају течајеви француског језика. А тај период је довољан да се види успех оваквога рада, који је изазвала сама потреба данашњице, наиме, да деца основне школе, поред упознавања са основама из појединих наука и припреме за доцнији живот савладају, још у најраније доба, тешкоће у изучавању једнога живог језика, као што је француски, припремајући се тиме за доцније школовање у средњим и стручним школама, па и за сам живот. Акциони одбор ђачких родитеља, који је овај течај организовао и за њега прописао нарочити правилник, водио је старање о материјалној страни његовој, а надзор над радом остављен је самом управитељу школе, који је и законским наређењем Министарства просвете позван да врши контролу над радом наставника страних језика. У погледу самог извођења наставе рад је био двојак. У првом одељењу, где су били само почетници у изучавању језика, главну улогу је играла директна метода, тј.разговор (конверзација) на основу очигледног посматрања предмета или слике његове, чиме су деца упућивана на правилан изговор речи и вежбала свој слух. У другом пак одељењу, где су деца већ изучавала једну или две године језик путем конверзације, прелазило се поступно и на изучавање правописа, вежбањем у читању и писању. Часови су целе школске године одржавани од 16 до 17 сати, а од почетка маја од 17 до 18 сати, по свршетку редовних школских часова. Тако се морало радити због полудневне наставе, која је ове године уведена због оскудице у учионицама. Било је мало тешкоћа, преко зиме у томе што су се деца доцкан враћала кући. Али родитељи су знали да су им деца у школи на часу, те због тога ниси бринули. Да би се ђачким родитељима створила прилика да неколико тренутака посвете деци која изучавају француски језик, акциони одбор приредио је на дан 10.априла 1932. године, један забавни час, матине, са програмом на француском језику, који су изводили сви ученици. Интересовање родитеља било је ван очекивања. Школска дворана је била пуна родитеља и гостију. Све тачке програма изведене су на опште задовољство. Деца су показала, по уверењу многих, одличне резултате у изучавању језика. Заслуга за ово припада наставницама течаја: г-ђи Маргарети Стојановић и г-ци Олги Абрамовић, које су уложиле доста труда и напора да децу спреме”.

Фондом за одржавање француских течајева руковао је одбор ђачких родитеља и он је, сем исплате хонорара наставницама, помагао сиромашнијем Фонду за унапређење наставе.

Искуства европског школства преносили су млади људи, школовани у иностранству. Превођени су часописи из струке, држана предавања, а ретке су биле школе које су могле да пошаљу своје наставнике у иностране центре. Као узор успешног рада на реформи основне школе између два рата навођени су резултати ”бечке школе”. Зато ова школа 1929. године, шаље две учитељице, Петрију Симић и Косану Костић, у Беч, на десетодневно усавршавање.

”Сарадња родитеља и наставника ове школе била је сва у духу тежње савремене школе и изражена је у држању родитељских скупштина и у раду акционог одбора. Свако питање за које је потребна било каква материјална потпора родитеља, а тиче се добра школе, акциони одбор је прихватио”.(наводи се у Извештају 1932) 

Те године је школа морала да престане са целодневним радом због наглог прираштаја деце. Наставници сматрају да то није добро ”јер се са пола радног дана тежи постићи исти успех као и у школи која, са подневним одмором, учи децу целог дана, а и деца су тако пола дана остављена васпитању улице и изложена свима пороцима и незгодама њиним”.

Дабоме, ово је било озбиљно схваћено и одмах је донета одлука да се преко лета зида нови павиљон, са три учионице и гимнастичком салом што је и урађено, па су деца идуће године видела и прва преградна врата, звана хармоника, у својој гимнастикум сали која је по потреби могла да се повећа или смањи, да буде само учионица. И да не заборавимо благајника акционог одбора, оца једног ђака, г. Милана Томића, трговца, који је тог лета успео да заједно са другим члановима успешно попуни касу.

Књиге су биле доступне углавном наставницима и школа се трудила да им омогући све најважније теме из савремене педагошке науке… Све ове књиге набављене су из општинског буџета а доста и из Фонда за унапређивање наставе. Према школском инвентару, 1932. године у библиотеци је било 734 библиотечких јединица и то:

• разних часописа – 129 ком.
• разних књига педагошких – 65 ком.
• разних књига научних – 66 ком.
• дечја лектира – 197 ком.
• на француском и немачком језику – 12 ком.

У току школске 1931/32. године, набављен је пројекциони апарат. Тако су суботом, после подне, приређивани нарочити часови за ђаке ради показивања разних слика из области пређеног градива у току те седмице. Том приликом, приказивани су деци и филмови, поучни и шаљиви, који су исто тако згодно послужили настави.

Пре него што је настала, а због недостатка просторија није било могуће створити је одмах, сваки је наставник изводио часове ручног рада у својој учионици. Године 1933. ангажован је наставник Драгољуб Димитријевић, који је радио хонорарно. Плату му је обезбеђивала школа, а не држава.

Школа је имала и свој ђачки лист који се звао ”Цар Урош”. Излазио је једном месечно на 16 страница, од 1935. године, све до рата. Био је намењен и ученицима и родитељима а издржавао се од претплате и повремене помоћи школе.

”За указивање најнужније лекарске помоћи у случају потребе, школа има своју амбуланту са потребним завојима и лековима, којима рукује школска сестра. Тога ради, она се свакодневно налази у школи за време школског рада. Од наставника, она прима извештаје о деци која су изостала од школе а после часова их обилази и утврђује од чега су изостала”.

Тако је писао управитељ 1929. године. Шест година касније школа добија свог лекара.

Из школског извештаја 1932. године, сазнајемо да је било пет фондова: Фонд сиромашних ђака, Фонд за дозиђивање школе, Фонд за унапређење наставе, Фонд за извођење екскурзија и Фонд за одржавање француских течајева.

Благодарећи овим фондовима, школа је набављала наставна учила, плаћала путне трошкове сиромашној а ”доброј деци” зидала нове павиљоне… Фондовима су управљали изабрани одбори који су савесно одлучивали о свим проблемима и међусобно сарађивали, позајмљујући или поклањајући једни другима средства када је то било неопходно. Имена свих добротвора уредно су бележена…

Школа није заборављала своје добротворе.

”Држећи се у своме раду прописа фондовских правила управа је и ове године 23. јануара учинила у Вазнесењској цркви свечан помен умрлим добротворима и утемељивачима фонда, коме су присуствивали, поред чланова управе сви наставници-це са ђацима трећег и четвртог разреда и сва деца ове године одевена из фонда. Акт пијетета, који је тиме указан њиховим милим и драгим, учинио је врло леп утисак не само на њих, већ и на децу. А реч о милосрђу и акцији племенитих људи на збрињавању сироте и убоге младежи, изговорене том приликом од протојереја г. Велимира Марковића, који је помену чинодејствовао из почасти, силно су деловале на срца и душу свих присутних томе свечаном чину, који су нежни гласићи ђачкога хора, под управом г. Војислава Поповића, наставника, чинили још свечанијим”. (запис управитеља С. Поповића, 1932. године)

Фонд самопомоћи је основан за време Другог светског рата. ”Он је одиграо велику улогу у рату од 1941. до 1944. године. Из средстава фонда издржавана је ђачка кухиња, купована одећа и обућа за сиромашне ученике. Тежак је био и живот наставника (за своју плату нису могли да купе више од 5 кг кукурузног брашна месечно). Како ђачка кухиња није могла да ради за време окупације, фонд је плаћао по један дневни оброк за 60 ученика. Деца су прво храњена на Губеревцу, а доцније су примала храну у Дому ученика у Крунској улици број 8”. (запис директора Алексија Јефтовића)

Сви ученици и наставници били су ”уписани у чланство” ове организације. ”Кад год је учињен какав апел на децу, да помогну својим друговима у невољи, она су се увек радо одазивала. Поред помоћи, која је учињена друштву Насушни хлеб, потпомогнута су и сиромашна школска деца у Висушу, Корчули, Ђуракову и Великој Каменици. Због суше и неродице тамо је велика глад завладала, па је било неопходно притећи им у помоћ. Чланови подмлатка су одмах прикупили намирнице, одела и обуће у толикој мери да се због велике тежине морало испослати возом”.

Поред приредби, соколских смотри, литија које је црква организовала, у школи су се традиционално прослављали школска слава, Матерински дан и Видовдан.

Школска слава Свети Сава славила се увек свечано. Домаћини славе бирани су пажљиво, годину дана унапред. Тако су 1932. године, домаћини били ”г-ђа Перса и г. Милош Петровић, гвожђарски трговац, а они су уложили толико труда и старања у овој спреми, као ретко који домаћини као што су и 1933. године то изврсно били г-ђа др Вукосава и г. Душан Томић, професор Университета”. Присуство изасланика министарства просвете било је обавезно, као и ђачких родитеља, пријатеља школе, а црквеном обреду и сечењу колача присуствовали су сви ученици, а на свештениково ”јектеније одговарао је ђачки хор”. Најбољи ученици ”изводили су програм састављен од пригодних рецитација, песама и соколских вежби”.

Матерински дан је био прослављан 7. маја. Тог дана, пре почетка редовног школског рада, сви наставници су држали предавање о љубави коју деца треба да имају према мајци… Послеподне, на свечаности и малој приредби, присуствовале су све мајке, а на крају је било предавање о дужностима мајке у васпитавању и подизању деце.

О прослави Видовдана, управитељ школе 1932. написао је: ”Видов-дан, до рата дан оплакивања косовске трагедије, дан туге и жалости, са уједињењем нашега народа после рата, променио је своју физиономију и постао даном опште народне славе и радости, даном велике народне благодарности за срећан исход рата и остварење вековних идеала. Народна школа, која је до рата имала да од деце ствара осветнике Косова, после рата добила је сасвим други задатак, наиме: да у душе најмлађих Југословена и Југословенки усађује љубав према своме роду, држави и Краљу, и да духовно зближава оне, које је туђин вековима одрођивао. Како свршетак школске године пада баш на овај дан, то је самим тим постао и празником народног просвешћивања, даном смотре над целокупним радом на јачању и унапређивању народне културе, духовне и материјалне. У свима основним школама приређују се тога дана, за ђачке родитеље и грађанство, свечаности са поучним предавањима за народ и прикупљају се добровољни прилози за Фонд за за народно просвешење при Министарству просвете, из којега се издају поучне књиге за народ.

Прослава овога дана изведена је ове школске године у нашој школи на врло свечан начин у присуству многобројних ђачких родитеља и гостију. После отпеване народне химне, изведен је један мали ђачки концерт, састављен из рецитација, песама и соколских вежбања, све у духу данашњега дана, на задовољство присутних гостију, па је затим управитељ школе са неколико речи поздравивши госте, одржао деци предавање о љубави коју деца треба да имају према школи и својим наставницима и саопштио им резултате овогодишњег њиховог успеха. Одличним и врло добрим ђацима издељене су награде у одабраним књигама, са чиме је ова свечаност завршена”.

Осим церемоније завршетка школске године, тог дана је обично организована и Велика школска изложба, нека врста смотре разних цртежа, писмених састава, женских ручних радова (народне шаре, везови) и мушких радова у дрвету, картону… Приход од продаје радова и добровољни прилози употребљавани су за циљеве Фонда за унапређење наставе.

За време Другог светског рата окупацијске власти су узеле и преградиле цео западни павиљон и пола дворишта бодљикавом жицом. Приликом англо-америчког бомбардовања 6. септембра 1944. године, бомбе су пале на тај део школске зграде где су били смештени немачки војници. Павиљон је био порушен до темеља, а други делови зграде били су тешко оштећени.

После ослобођења Београда, 20. октобра 1944. године, учитељи су организовали радне акције и за два месеца уклонили расути материјал срушеног павиљона, а други је поправљен и оспособљен за наставу која је почела 12. јануара 1945. године.

Данашња школска зграда изграђивана је у неколико етапа.Прво је 1948. године подигнута зграда из улице Светозара Марковића, тамо где је срушен павиљон, са 8 учионица и 2 канцеларије. У другој етапи завршен је део школске зграде на северној страни, приземље и два спрата, 12 учионица, 2 кабинета, 2 школске радионице, наставничка зборница, канцеларија и мала школска кухиња. У трећој етапи уклоњен је источни павиљон, па је изграђен део зграде до улице Краља Милутина. Овај део је завршен 1965. године. У четвртој етапи уклоњена је стара фискултурна сала и подигнуте 2. Сви радови су завршени 1968. године.

Све школе су после ослобођења биле означене бројевима и наша је тада означена као Основна школа бр.8, али то је трајало веома кратко и школа ће убрзо добити своје име по песникуАлекси Шантићу. Прерастањем школа у осморазредну, повећавањем броја ученика и наставника, издвајају се 1958. године по 3 одељења свих разреда и формира нова, одвојена школа која добија име по партизану Слободану Принципу Сељи.

(Сачуване податке дугујемо некадашњем директору Основне школе ”Алекса Шантић” пок. Алексију Јефтовићу који нам је оставио своје записе још 1982. године и архивским подацима и истраживањима Браниславе Ковачевић, директора Огледне основне школе ”Владислав Рибникар” која је 80-тих година иницирала писање ове споменице).

Добили смо нову огледну школу “Владислав Рибникар”.

Од 1. септембра 1975. почела је са радом Огледна основна школа “Владислав Рибникар” у Улици краља Милутина бр. 10 у Београду, која је постала од две основне школе – “Слободан Принцип Сељо” и “Алекса Шантић”, које су се овог лета интегрисале.

Непосредно после рата, због наглог прилива становништва у Београду, јавила се потреба за новом школском зградом, те је тако на простору бивше Основне школе “Цар Урош” 1954. године изграђена школа под називом “Алекса Шантић”. У наредној етапи грађења завршен је и други део школске зграде у којој је отворена школа “Слободан Принцип Сељо”.

Још од почетка рада ове две школе, уочила се потреба да се ова два самостална колектива споје у један, који би имао много веће могућности на васпитно-образовном плану. 

Увиђајући ову неопходност оваквог јединства, колективи обе школе су се референдумом изјаснили за интеграцију, а са претпоставком да ће се у интегрисаној школи новом, савременијом и ефикаснијом организацијом омогућити извођење најмодернијих облика и метода васпитно-образовног рада, уз рационално коришћење школскога простора, инвентара и расположивог фонда наставних средстава, а што је свакако гаранција за постизање највиших резултата рада нове школе.

Сада у овој школској 1975/1976. години, новоформирану школу похађа око 1900 ученика. Од овог броја, око 880 ученика је у 27 одељења од првог до четвртог разреда, а 900 ученика у 28 одељења од петог до осмог разреда.

Према редовном наставном плану и програму СР Србије изводи се настава за близу 850 ученика од првог до осмог разреда у 25 одељења, а за 980 у 30 одељења изводи се експериментални програм интензивне наставе француског језика. Од поменутог броја ученика, око 130 ученика похађа 4 одељења целодневне наставе од првог до четвртог разреда, а у 11 група смештено је близу 350 ученика, који готово цео дан бораве у школи.

За остварење целокупног годишњег програма рада школе у овој школској години ангажована су 132 радника, а од тога 35 професора, 32 наставника, 20 учитеља, директор, педагог, библиотекар и 35 осталих радника запослених у административној и помоћно-техничкој служби.

У овако конципираној школи, која је овом интеграцијом сада прерасла у један прави центар за свеукупни развој младе личности, уз активно учешће читавог наставно-васпитног колектива као и уз активно учешће и свих осталих фактора заинтересованих за васпитање и образовање младих из друштвене средине у којој се школа налази, убеђени смо да ће се у пуној мери остварити основни задаци и ставови које је и друштво и наш Савез комуниста поставио школи.

(О. Ц. у Билтену Општинске конференције ССРН)

У знак сећања на Невенку Вељковић, проф. српског језика и библиотекара која је школу изузетно волела и о њој писала објављујемо овај текст који је написала о историјату школе